Brzim korakom ulazim u svoju sobu u studentskom domu. Mrtav sam gladan, u ruci držim kesu sa pljeskavicom koju sam kupio u fast foodu na uglu Tošinog bunara i Studentske ulice. Jedva čekam trenutak kada ću početi da jedem. Postoji samo jedan problem – usne su mi prekrivene krastama koje su nastale od herpesa. Prvi put u životu mi se pojavio herpes, ko će ga znati zašto, ali bitno je da zbog njega ja ne mogu normalno da jedem.
Poješću hamburger kako znam i umem, pa šta bude. Grizem lepinju polako, oprezno. Nakon nekoliko odgrizaja osećam kao da imam neku tečnost na usnama. Slanu, toplu. Gledam na donjoj strani lepinje crvene, male tačkice kako mi se rugaju – opet sam raskrvario skota!
Pitam se kada će sve ovo proći… Svi mi kažu da mi je pao imunitet, da počnem dobro jedem, i ja to hoću, jede mi se i pije sve što vidim da drugi ljudi konzumiraju, ali ne mogu. Ne mogu, jer se plašim da po hiljaditi put za ovih nekoliko dana ne raskrvarim krastu, kojoj će onda opet trebati nekoliko dana da se formira.
Peku me usne. Blagim dodirom jezika pokušavam da ugasim tu neugasivu vatru koja igra po njima. Uspevam, ali samo na nekoliko sekundi, jer vatra se vraća opet i opet. Pitam se dokle će sve ovo trajati, najradije bih fizički odstranio taj deo lica. Ne mogu više!!!!!!!!
Budim se, usana čvrsto stisnutih kao da ih je neko zalepio Oho lepkom. Znam šta se desilo – iako rešen da spavam otvorenih usta kako se ne bi slepile, u nekom trenutku, svake noći, ja ih nesvesno zatvaram i onda počinje proces lepljenja gornje usne za donju. I tako svaki dan i noć… Njihovo razdvajanje samo otkriva nanovo otvorene rane koje će se skoreti do večeri, ali u toku noći opet će se desiti isto.
Ima li izlaza iz ovog košmara?
Sanjao sam da mi je pola herpesa na donjoj usni nestalo, tj. da se zalečilo, povuklo. Baš sam razmišljao kako je to fino, kako je ostalo još malo i moje muke će nestati, moći ću slobono da šetam, da se družim ljduima, ma moći ću da ljude pogledam u oči bez staha da ću u njihovim očima videti izraz iskrenog sažaljenja.
Čudno je to, iako je sažaljenje jedno od najiskrenijih ljudskih složenih osećanja, niko ga ne prihvata i niko ne želi da bude u poziciji sažaljevanog. To je zato što se sažaljenje sastoje od saosećanja, ali i misli da je osoba koja oseća sažaljenje u boljem položaju od one koju sažaljeva. Tako prokleto tačno…
