O biodiverzitetu

Moj tekst o biodiverzitetu koji je izasao u drugom broju casopisa studenata Bioloskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Tekst mozete procitati i ovde, a casopis mozete besplatno preuzeti sa adrese http://ifile.it/4tb8wpm/Simbioza%20-%20%2002%20-%2001.14.2011.pdf 

Samo klinknete "request download ticket" :)

Jezero Perucac, pogled sa Biljeskih stena

O biodiverzitetu

Zašto je biodiverzitet, pored terorizma i ljudskih prava, najspominjanija reč novog milenijuma? Zato što je čovečanstvo (valjda) shvatilo da sa prirodom nema šale.

Biodiverzitet, biološka raznovrsnost, raznovrsnost života, sve su ovo sinonimi za skup pojava koje su odjednom došle u žižu svetske javnosti. Da li baš odjednom? Ne bih rekao.

Pre nego što počnem da elaboriram zašto biodiverzitet postaje tako značajna stvar za javno mnjenje sveta, prvo ću ga definisati – biodiverzitet je sveukupnost gena, vrsta, ekosistema i predela na Zemlji. To znači da se pod pojmom biodiverzitet mogu razlikovati četiri nivoa – genski, specijski (onaj koji se odnosi na vrste), ekosistemski i u novije vreme se pominje i četvrti – predeoni. Ovi nivoi ne funkcionišu samostalno u realnom vremenu i prostoru, ali ih izdvajamo kako bismo lakše proučavali i štitili svaki od njih.

Biodiverzitet je, dakle, nešto čime se biolozi bave odvajkada. Od onog trenutka kada su ljudi počeli da opisuju biljke i životinje, da im daju imena i uočavaju osobine na osnovu kojih bi se one mogli razlikovati, oni su od tog trenutka počeli da opisuju i proučavaju biodiverzitet sveta. Naravno, oni to nisu zvali biodiverzitet, već raznovrsnot živog sveta ili možda nekako drugačije. Tada nije ni bilo važno kako su zvali taj skup pojava i procesa.

Onog trenutka kada je Line objavio svoj Systema naturae tada je počelo uvođenje sistematičnosti i reda u biologiju kao nauku, samim tim i u istraživanju biodiverziteta. Onog trenutka kada je Darvin objavio svoj Postanak vrsta, postavljajući osnovni koncept evolucije živog sveta, biologija je krenula da se razvija velikom brzinom – pojavila se ekologija (Hekel, 1869), nekako uporedo sa njom i genetika (Mendel, 1866.), mada je ona ponovo rođena sa otkrićem Mendelovih radova početkom dvadesetog veka, zatim sredinom prve polovine dvadesetog veka biohemija, a iz nje tokom 40-tih i 50-tih godina, kao Venera iz morske pene, rađa se i molekularna biologija.

Sve pobrojane biološke discipline (nauke) su se imale jedan zadatak – istražiti živi svet i sve njegove pojave i procese. I to rade i dan danas, zajedno sa još mnogo novih, mladih, ali vrlo perspektivnih disciplina. Tako da je biodiverzitet oduvek bio u središtu pažnje biologa, ali i nekih drugih naučnika, jedino nije nosio to ime.

Biodiverzitet, ime i koncept, pojavljuju se krajem 80-tih godina dvadesetog veka. To je, na neki način, proisteklo iz potrebe istraživača – biologa da ukažu na čovekov negativan uticaj na prirodu (uništavanje populacija živih bića i njihovih staništa, bezobzirni razvoj industrije i zagađivanje životne sredine, nestajanje vrsta mnogo bržim tempom od prirodnog itd.). To je bio način da se laicima ali i „glavonjama“ ukaže na bogatstvo živog sveta i značaja koje ta „raznovrsnot života“ ima za čovečanstvo. Čovek je počeo (pre nešto više od dva veka) da seče granu na kojoj sedi i bilo je krajnje vreme da neko vike „Uzbuna!“. E, to se i desilo sa nastankom ove koncepcije.

Konferencija održana u Rio de Žaneiru, 1992. godine i deklaracija koja je tamo potpisana (kolokvijalno poznata kao „Rio deklaracija“), 5. juna (ovo je datum koji su UN koju godinu kasnije proglasile Svetskim danom zaštite životne sredine) i Konvencija o biodiverzitetu (CBD – Convention on Biological Diversity) koja govori o biodiverzitetu i izuzetnim naporima koje stanovništvo planete mora da uloži kako bi isti sačuvalo, bila je prekretnica. Na vrlo visokom diplomatskom nivou postignut je konsenzus o tome da je biodiverzitet potrebno sačuvati.

I šta dalje?

Dalje je usledio proces ratifikacije tog dokumenta u skupštinama zemalja potpisnica odnosno ugradnja u nacionalna zakonodavstva. Sama konvencija bila je osnov za izradu mnogih pravnih dokumenata koji su doneseni kasnije. Svi su se pozivali na CBD.

A zašto je, uopšte, bitan biodiverzitet?

Postoje dva pristupa – ekološki i antropocentrični. Objasniću prvo antropocentrični, jer je lakši za razumevanje. Naime, bez biodiverziteta opstanak čoveka bi bio doveden u pitanje. Biodiverzitet današnjem (ali i nekadašnjem čoveku) predstavlja (prividno) neiscrpan megaresurs – odakle nam hrana, pića, odeća (pamuk, konoplja, vuna, krzno), lekovi, materijal za gradnju kuća i pravljenje nameštaja (drvo), odakle nam gorivo (nafta i ugalj su transformisana nekadašnja živa bića!).

Ekološki pristup kaže da su ekosistemi funkcionalniji što je više vrsta u njemu. Ne zvuči komplikovano, naime, svi organizmi u ekosistemu su u biotičkim odnosima sa drugim članova – kroz odnose ishrane, kompetitivne odnose, odnose parazitizma, odnose mutualizma (obostrane koristi). Promet materije i energije u ekosistemu će biti efikasniji što je više vrsta u njemu – proizvođača, potrošača, razlagača. Npr. uklonite neku pticu grabljivicu (vršnog predatora) iz nekog ekosistema i njen plen će suludo povećati brojnost, što kao rezultat može imati pojavu neke zarazne bolesti u okviru populacije plena i oni će stradati. Ili to može tako uticati da plen pojede sav svoj plen (i plen jede nekoga) i da nestanu i plen i plenov plen. Kako god okrenete, postojeća trofička piramida se ruši, a biocenoza „šizi“. Posecite određenu površinu pod tropskim kišnim šumama (gde je zemljište veoma plitko, jer je sva materija u živom svetu) i doći će do erozije koje će vam i to malo zemljišta što ste imali odneti. Za ponovno stvaranje zemljišta potrebne su decenije.

Sad nije tako naivno, zar ne?

Međutim, nešto vam još nisam rekao. Ako ćemo ići antropocentričnim pristupom (većini ljudi je on bliži i razumljiviji), bitno je naglasiti da od postojećeg broja vrsta (~1 750 000) čovek koristi veoma mali broj njih za sve gorenavedeno – hranu, piće, lekove, gorivo itd. Uzmimo primer žitarica – ovaj svet zasnovan je na pšenici, pirinču i kukuruzu. Samo tri vrste čine više od polovine svih naših kalorija koje svakodnevno unosimo! Dakle, vrlo mali deo sadašnjeg biodiverziteta koristimo za zadovoljavanje svojih potreba. A šta je sa ostalim živim bićima? U najvećem broju slučajeva, njih uništavamo i istrebljavamo (ne)namerno.

Biodiverzitet predstavlja ogroman potencijal za razvoj novih vrsta hrane, lekova, materijala. Svakoga dana se opisuju i ispituju razne supstance izolovane iz živih bića koja nam mogu pomoći u borbi protiv nekih od najtežih bolesti. Međutim, sa tim resursom se moramo ponašati pažljivo. Da ne uprskamo stvari opet. Potrebno je otkrivati ga, opisivati, proučavati, koristiti (a ne iskorišćavati) i štititi (na svakom od postojećih nivoa). Neka neotkrivena živa bića kriju u sebi tajne koje nam mogu pomoći da živimo i opstajemo još dugo na ovoj planeti. Da li smo dovoljno ludi da to bacimo u vetar? Ja se nadam da nismo.

Stefan Stošić