Ekonomija biodiverziteta iliti kratka kritika potrošačkog društva

Dokle ide naše ludilo i zanesenost ekonomijom i novcem, da smo i prirodi zalepili cenu?

Kada ste kupili novu majicu? Skoro? Na sniženju? Sigurno je bila lepa. Ali, pitanje je, da li vam je bila potrebna?

U ovom „zelenom“ vremenu, kada na sve strane pršti od zelenih inicijativa, akcija i proizvoda, kultura kupovine novih proizvoda svake sezone, najčešće na sniženju, i dalje je opstala. Svuda oko nas stižu poruke „jeftino“, „sniženo“, „veoma povoljno“, „ne propusti ovu kupovinu“. I mi stalno kupujemo i kupujemo, menjamo stari telefon novim, iako je i stari dobro radio, stari kompjuter novim, čak i kada je i stari dobro služio za posao. Živimo u potrošačkom društvu, sve je instant, svuda je oko nas, samo kupi, kupi, kupi... U principu, nisam rekao ništa novo u odnosu na ono što govore sociolozi poslednjih 50 godina.

I sve ima svoju cenu. I kompjuter, i mobilni telefon i nafta, i ugljen-dioksid (na Karbon marketu, gde se trguje kvotama predviđenim Kjoto protokolom, siromašne zemlje prodaju svoje kvote bogatim).

Već poslednjih deset godina, u ekološko-pravnoj oblasti provlači se ta potrošačka crta. O tome se može pročitati u medijima, na blogovima, forumima. Čak i biodiverzitet ima svoju cenu. U evrima, naravno.

Hajde to što vrednost biodiverziteta posmatramo sa antropocentričnog aspekta, to donekle mogu da razumem, bitan nam je jer nam odatle hrana, piće, lekovi, sirovine za nameštaj, gradnju kuća itd., već i tome moramo da nalepimo cenu, da odredimo njegovu ekonomsku vrednost u zelenim novčanicama. „Procenjuje se da ukupna vrednost oprašivanja u agraru koje obave pčele iznosi 2-8 milijardi USD godišnje, što je i potencijalna šteta od izumiranja pčela“, „Globalna vrednost farmaceutskih proizvoda dobijenih iz biljaka je veća od 380 milijardi evra u industrijalizovanim zemljama“,  podaci su koji se mogu naći na nekim sajtovima.

Dokle ide naše ludilo i zanesenost ekonomijom i novcem, da smo i prirodi zalepili cenu? Mi moramo da potpuno promenimo sistem ukoliko želimo da opstanemo. Istina je da je ovo „da opstanemo“ antropocentrična težnja, ali u biti svake vrste je da opstaje, po tome se ne razlikujemo od ostalih živih bića sa kojima delimo planetu.

I upamtimo – biodiverzitet nema cenu. On je vredan i bez tih papira koji su nama toliko bitni, a koje mi zovemo novčanice. Setite se ovoga kada njima budete kupovali novu majicu na sniženju.