Of Monsters and Men

Muzika je važan deo mog života. Ne znam šta bih bez nje. Ne bavim se muzikom, ne sviram i ne pevam ni u kakvom bendu (mada bih voleo), samo je slušam. Uživam u tim vibracijama koje nežno miluju moje uho.

Onog trenutka kada je naš dlakoliki predak počeo da otkriva zvuk i njegovu lepotu, kao i da crta prizore iz lova na zidovima pećina, ukrašavajući time svoj tadašnji dom, počeo je da postoje Homo sapiens. Ne znam da li je nauka to potvrdila, ja čvrsto verujem da je to tako.
Elem, dosta istorije, da pređemo na stvar. Obožavam kada otkrijem neki novi sjajni bend. I upravo se to desilo danas, 6. avgusta 2012.

Oni dolaze sa severa, ali nisu hladni.
Oni zvuče sjajno, iako su mladi.
Oni su Of Monsters and Men.

Pobedili su na takmičenju bendova i odmah ih je "maznuo" Universal. Neko će reći "prodali su se", ja kažem: šansa da dopru do što više ljudi.

Šestoro ih je, dva vokala, jedan muški, jedan ženski, zbog toga podsećaju na The xx, ali i Mumford & The Sons, samo nekako pozitivnije, veselije.

Poslušajte.

Life's not fair

Life's not fair. Koliko puta sam čuo ovu rečenicu u filmovima, serijama, razgovorima ljudi... i podsvesno pokušavao da je prihvatim kao istinitu. Nekako, trudio sam se da verujem da se dobrim ljudima dešavaju dobre stvari. Čini i dobro i vratiće ti se, čini zlo i kajaćeš se, kaže stara narodna mudrost.

Međutim, život nije fer. Osetio sam mnogo puta to na svojoj koži, a verujem da si i ti prolazio kroz to.
Ovaj post je neka vrsta odavanja pošte jednom momku (P.F.) koji je poginuo. Život mu je bio ugrožen u saobraćajnoj nesreći na Pančevačkom putu, marta ove godine. I nije bio kriv za udes.
Završio je smenu, ušao u svoj jugo sa mišlju da će biti kod kuće za pola sata.
Njegov jugo udario je BMW koji se kretao oko 200 km/h. Vozač BMW-a je bio pod dejstvom alkohola, prošao je sa lakšim povredama, kao i suvozač. Tri devojke su sedele pozadi, dve su odmah poginule. Treća devojka i vozač juga su prevezeni u Urgentni centar sa teškim povredama, I posle završenih operacija njihovo stanje je bilo životno ugroženo. Devojka je preminula nekoliko dana kasnije.
P.F. je bio u komi. Mesec dana kasnije, aparati za očitavanje rada srca nisu više primali signale života koje je ono dotad slalo.

Moja majka je mene rodila poprilično kasno, u svojoj 38. godini. Zbog rizične trudnoće morala je da bude pod stalnim nadzorom lekara i da prima određene injekcije kako bi trudnoću iznela.
Roditelji P.F. su, tada, 1987. godine, nabavili te injekcije. Da nije bilo njih, ko zna da li bih ja ugledao svetlost ovog sveta. Njihov sin je, 25 godina kasnije, poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Život zaista nije fer. I ovo nije najbolji od svih mogućih svetova. Verujem da ima i boljih i da se P.F. sada nalazi u jednom od njih.

P.F., počivaj u miru i hvala tebi i tvojim roditeljima na šansi za život.

S.

(Dobro)jutarnji program

"#onokad se probudiš i upališ tv i gledaš jutarnji program"

Svi to radimo ponekad, zar ne? Probudimo se, kosa na sve strane (ako je imamo dovoljno dugu), podočnjaci do poda (nadamo se da će splasnuti do podneva), jutarnja higijena, palimo TV, nađemo neki jutarnji program i onda odemo u kuhinju da spremamo doručak. Dok voda u lončetu brboće, sa TV-a slušamo kakvo je vreme, gde su najveće gužve u gradu, kao i šta bismo mogli da posetimo od kulturnih dešavanja te nedelje.

Kod mene u porodici veoma često ujutru gledamo jutarnji program TV Vranje, "Dan pred nama". Mama je uspostavila taj običaj odavno, a mi ga se vrlo često pridržavamo. Razlog je jednostavan - dosta informacija o dešavanjima u gradu, raznovrsni gosti i muzika pomešani sa ciljem da nam početak dana prođe ugodno i prijatno.
I sve je to fino, sam program nije toliko loš, dolaze i lekari i daju savete, odgovaraju na pitanja gledalaca, pojavi se i neki predstavnici javnih preduzeća pa pričaju o radovima, problemima i sl. Iskopirali su i onaj fazon kada se Gorica i Dragan na 5 min uključe sa radija pa svi zajedno čavrljaju. Međutim, ima mesta za dosta poboljšanja, najviše u muzičkom delu.

Naime, tehničari koji tamo puštaju muziku se kao pijani plota drže svetog muzičkog trojstva - Georgijev, Bojan Marović, Saša Kovačević. Uleti tu još poneko, naravno, ali mi se čini da stalno slušam jedne iste pesme. U stvari, jednu istu pesmu.
Uz dužno poštovanje prema delima pomenutih muzičara, mislim da bi trebalo da tu čujemo i mnogo nove, divne muzike koju svet stvara.

Da li je problem u muzičkom dinaru, odnosno nemanju para za kupovinu prava za emitovanje spotova drugih izvođača, pa onda vrte ove koje su kupili pre 10 godina? Ili je u pitanju lenjost muzičog urednika (ukoliko takav postoji)? Možda postoji neko ko zabranjuju drugačiju muziku?

Kako je fokus na domaćoj pop muzici (ma šta to u ovom trenutku značilo), dajte nam malo Eve Braun, Velikog Prezira, S.A.R.S., Svi Na Pod!, Vladu Divljana, pa KKN, Obojeni program, Izdrži ribice, Lollobrigidu, Darkwood Dub...

Malo subverzije, hrabrosti i rizika, to je ono što je potrebno za osvežavanje plejliste jutarnjeg programa TV Vranje.
Ko ne reskira, taj ne dobija, kaže narodna mudrost.

Album za fotografije

Znaš onu frku iz detinjstva kad te neko pozove na rođendan - glavni problem nije šta obući, nego šta kupiti slavljeniku za rođendan? Moja mama bi, na to pitanje koje bih naglas postavio, odgovorila: foto album, to je najlepši poklon. U tom trenutku meni je to bilo bezveze, svi drugi kupuju deodoranse i svašta nešto superkul, a ja da odem sa foto albumom!?

Ova nova, digitalna vremena učinila su foto album na neki način delom istorije. Retki su danas ljudi koji odaberu slike i odu kod fotografa da ih pretvori u fizički opipljive objekte. Takvu odluku obično prati upitno mrštenje i izgovaranje rečenice: zašto bi to radio?

Stvano, zašto bi to radio, kad možeš da ih okačiš na neku društvenu mrežu, pa će ih svi videti. Ili ih možeš staviti kao čuvar ekrana ili pozadinu svog kompjutera, pa ćeš ih često videti.

Evo, baš sad u pauzi sređivanja slika, pišem ovaj blog. Sređujem neke slike za koje nije bilo mesta u albumima. I podsećam se nekih lepih stvari iz prošlosti. To je, zapravo, jedino vredno čega se iz prošlosti treba sećati.

I onda te slike staviš u foto album.

Zato je album najlepši poklon - jer tu stanuju uspomene :)

Slika je preuzeta sa ovog linka

Politička kampanja i Survivor

Dve stvari koje su, pretpostavljam, u fokusu javnosti ovih dana su aktuelna predizborna kampanja i Survivor Kostarika. Sedim i razmišljam kako bi bilo bolje (za nas i za političare) da su objedinili ove dve stvari. Koncept je vrlo jednostavan: umesto spotova koji smaraju u kojima nam obećavaju bolji život i posao za sve, trebalo je skupiti 20 političara iz različitih stranaka i poslati ih u Kostariku, pa da vidimo ko je od njih najsnalažljiviiji, ko najviše laže, ko je najsnažniji, ko najmanje laže, ko je sklon dogovorima i pravljenju kartela, ko fizički i psihički najjači, a ko ume da upali vatru samo uz pomoć štapa i kanapa.
Bilo bi jeftinije za stranke, učesnici bi dobili honorare (sreća, sreća, radost!), smršali bi nekoliko kilograma (nekima je to preko potrebno, pogledaj pod Dačić, Palma, Dinkić), osunčali bi se, otišli na more i brčkali nogice (fak jea), a mi ne bismo morali da trubimo o dve stvari i trošili tone papira, energije, vremena, novca na zasebno opisivanje kampanje i Srvajvera.
Istovremeno, mnogo bolje bismo procenili ko zaista zaslužuje naš cenjeni glas na izborima.
Što bi Englezi rekli, win-win za sve.


I onda mi lepo sednemo uveče i u udarnom terminu (da ne kažem prime time-u) gledamo...

Analizirajući dosadašnje zasluge u Srbijici, šta bi naši lideri (u)radili tamo:

• Mrka bi napravio novi autoput kroz prašumu. Putić bi bio završen pre roka, naravno
• Đilas bi napravio novi most preko lokalnog prašumskog potoka, koji bi se zvao "Most preko potoka". Most bi njihovu rodovsku zajednicu koštao Bogaoca, ali bi bio jedinstven u svetu
• Palma bi napravio zoo vrt i u njega doveo žirafu, jer, jelte, žirafe ne rastu prirodno u Kostariki
• Čeda bi prokrijumčario sadnicu gandže u torbi i onda bi je uzgajao i konzumirao na plaži, za svoju dušu
• Velja bi molio Čedu da se ogrebe za dim, jer je zaboravio da napuni svoju pljosku. Pretpostavljam da bi se onako uduvani i pomirili.
• Dinkić bi bio u krizi jer ne bi danima takao nijednu novčanicu. U kriznim momentima doživeo bi iluminaciju - stvoriće svoju monetu, otvoriće banku. Čedi bi predložio da udesetostruči proizvodnju trave, da osnuje preduzeće, a da ga potom dokapitalizuje i proda kupcu kojeg bi Dinkić našao. Provizija bi bila prijateljska, 45 %. A, da, svima bi obećao 2000 evra od akcija i iz petnih žila se trudio da se stane sa zapošljavanjem po partijskoj liniji
• Ivica (u ovom slučaju bez marice) Dačić bi bio zadužen da održava red i mir u plemenu. Zabranio bi održavanje gej parade (ukoliko se takva ideja pojavi), smenio upravnika Plemenske biblioteke i kurčio se kako je on zupčanik bez koga ceo sistem ne bi funkcionisao. Izdavao bi nove, biometrijske pasoše i lične karte, sa samo jednim, "malim" problemom - sam proces bi bio višemesečno dug.
• Koštunica bi tvrdio da je Kostarika srce Srbije, ali ne bi otišao tamo iz opravdanih razloga (u avion nije dozvoljeno unositi mačke)
• Toma i Vučić bi bili konstruktivna opozocija, Đilasa i Dinkića bi optuživali da su se dobro ovajdili od mosta i banke/Čedine fabrike. U svakom slučaju, tvrdili bi da su za promenu sadašnjeg stanja.

P.S. U komentarima možete dodati vaše predloge o mogućim dešavanjima na ostrvu :)

Sat za našu planetu 2012

I ove godine WWF nas podseća da imamo samo jednu planetu, da trošimo previše  resursa i da se nedomaćinski ponašamo.
Osvestimo se.
Šta smo spremni da uradimo da bismo sačuvali planetu?
Sat za našu planetu 2012.

Ekonomija biodiverziteta iliti kratka kritika potrošačkog društva

Dokle ide naše ludilo i zanesenost ekonomijom i novcem, da smo i prirodi zalepili cenu?

Kada ste kupili novu majicu? Skoro? Na sniženju? Sigurno je bila lepa. Ali, pitanje je, da li vam je bila potrebna?

U ovom „zelenom“ vremenu, kada na sve strane pršti od zelenih inicijativa, akcija i proizvoda, kultura kupovine novih proizvoda svake sezone, najčešće na sniženju, i dalje je opstala. Svuda oko nas stižu poruke „jeftino“, „sniženo“, „veoma povoljno“, „ne propusti ovu kupovinu“. I mi stalno kupujemo i kupujemo, menjamo stari telefon novim, iako je i stari dobro radio, stari kompjuter novim, čak i kada je i stari dobro služio za posao. Živimo u potrošačkom društvu, sve je instant, svuda je oko nas, samo kupi, kupi, kupi... U principu, nisam rekao ništa novo u odnosu na ono što govore sociolozi poslednjih 50 godina.

I sve ima svoju cenu. I kompjuter, i mobilni telefon i nafta, i ugljen-dioksid (na Karbon marketu, gde se trguje kvotama predviđenim Kjoto protokolom, siromašne zemlje prodaju svoje kvote bogatim).

Već poslednjih deset godina, u ekološko-pravnoj oblasti provlači se ta potrošačka crta. O tome se može pročitati u medijima, na blogovima, forumima. Čak i biodiverzitet ima svoju cenu. U evrima, naravno.

Hajde to što vrednost biodiverziteta posmatramo sa antropocentričnog aspekta, to donekle mogu da razumem, bitan nam je jer nam odatle hrana, piće, lekovi, sirovine za nameštaj, gradnju kuća itd., već i tome moramo da nalepimo cenu, da odredimo njegovu ekonomsku vrednost u zelenim novčanicama. „Procenjuje se da ukupna vrednost oprašivanja u agraru koje obave pčele iznosi 2-8 milijardi USD godišnje, što je i potencijalna šteta od izumiranja pčela“, „Globalna vrednost farmaceutskih proizvoda dobijenih iz biljaka je veća od 380 milijardi evra u industrijalizovanim zemljama“,  podaci su koji se mogu naći na nekim sajtovima.

Dokle ide naše ludilo i zanesenost ekonomijom i novcem, da smo i prirodi zalepili cenu? Mi moramo da potpuno promenimo sistem ukoliko želimo da opstanemo. Istina je da je ovo „da opstanemo“ antropocentrična težnja, ali u biti svake vrste je da opstaje, po tome se ne razlikujemo od ostalih živih bića sa kojima delimo planetu.

I upamtimo – biodiverzitet nema cenu. On je vredan i bez tih papira koji su nama toliko bitni, a koje mi zovemo novčanice. Setite se ovoga kada njima budete kupovali novu majicu na sniženju.