Dokle ide
naše ludilo i zanesenost ekonomijom i novcem, da smo i prirodi zalepili cenu?
Kada ste kupili
novu majicu? Skoro? Na sniženju? Sigurno je bila lepa. Ali, pitanje je, da li vam
je bila potrebna?
U ovom „zelenom“
vremenu, kada na sve strane pršti od zelenih inicijativa, akcija i proizvoda, kultura
kupovine novih proizvoda svake sezone, najčešće na sniženju, i dalje je opstala.
Svuda oko nas stižu poruke „jeftino“, „sniženo“, „veoma povoljno“, „ne propusti
ovu kupovinu“. I mi stalno kupujemo i kupujemo, menjamo stari telefon novim, iako
je i stari dobro radio, stari kompjuter novim, čak i kada je i stari dobro služio
za posao. Živimo u potrošačkom društvu, sve je instant, svuda je oko nas, samo kupi,
kupi, kupi... U principu, nisam rekao ništa novo u odnosu na ono što govore sociolozi
poslednjih 50 godina.
I sve ima
svoju cenu. I kompjuter, i mobilni telefon i nafta, i ugljen-dioksid (na Karbon
marketu, gde se trguje kvotama predviđenim Kjoto protokolom, siromašne zemlje prodaju
svoje kvote bogatim).
Već poslednjih
deset godina, u ekološko-pravnoj oblasti provlači se ta potrošačka crta. O tome
se može pročitati u medijima, na blogovima, forumima. Čak i biodiverzitet ima svoju
cenu. U evrima, naravno.
Hajde to što
vrednost biodiverziteta posmatramo sa antropocentričnog aspekta, to donekle mogu
da razumem, bitan nam je jer nam odatle hrana, piće, lekovi, sirovine za nameštaj,
gradnju kuća itd., već i tome moramo da nalepimo cenu, da odredimo njegovu ekonomsku
vrednost u zelenim novčanicama. „Procenjuje se da ukupna vrednost oprašivanja
u agraru koje obave pčele iznosi 2-8 milijardi USD godišnje, što je i potencijalna šteta od izumiranja
pčela“, „Globalna vrednost
farmaceutskih proizvoda dobijenih iz biljaka je veća od 380 milijardi evra u industrijalizovanim zemljama“, podaci su koji se mogu naći na nekim sajtovima.
Dokle ide
naše ludilo i zanesenost ekonomijom i novcem, da smo i prirodi zalepili cenu? Mi
moramo da potpuno promenimo sistem ukoliko želimo da opstanemo. Istina je da je
ovo „da opstanemo“ antropocentrična težnja, ali u biti svake vrste je da opstaje,
po tome se ne razlikujemo od ostalih živih bića sa kojima delimo planetu.
I upamtimo
– biodiverzitet nema cenu. On je vredan i bez tih papira koji su nama toliko bitni,
a koje mi zovemo novčanice. Setite se ovoga kada njima budete kupovali novu majicu
na sniženju.
