Razmisljanja 2

Imao sam večeras sa cimerima dugu raspravu o aktivizmu, odnosno pokretanju promena, koji su razlozi za to, šta te gura napred, šta te motiviše da nastaviš dalje iako si dosta puta naišao na zid, odnosno iako si dosta puta išao srcem i to na kraju nije ostvarilo tvoje nade i očekivanja.
Da li jedan čovek može da pokrene promene? Da li mala grupa ljudi može da pokrene promene? Ima li smisla pokretati promene ako (pred)osetiš da se to neće završiti onako kako si se u početku nadao?
Tokom te rasprave ili bilo koje druge, svako od nas ima svoje razloge, argumente, ali i stavove (koji nisu uvek produkt samo saznajnog procesa, već tu ima i emocija i voljnih elemenata), palo mi je na pamet fundamentalnije pitanje od svih onih koje smo postavljali jedni drugima u raspravi: šta je ono što moj cilj (npr. (ne)bavljenja nečim) čini važnijim od ciljeva drugih, osim to što je moj? Pod ovim moj podrazumevam i sve ono što mi ugrađujemo u cilj - saznanja, motivaciju, emocije, volju, činjenice i predrasude. Zar onda cilj nekog drugog nije podjednako važan kao i moj cilj, ako sadrži sve komponente koje sam naveo? Kada bismo ciljeve imenovali brojevima (od 1 do n), bez ulaženja u detalje koji su i čiji su to ciljeva, postoji li nešto što bi činilo važnijim/drugačijim jedan cilj od svih drugih, a da to nije samo broj? Kako to stav nekog desničara da Srbija treba da pripada Srbima (i cilj da se to ostvari) ima manju važnost od mog stava (i cilja) da ljudi treba da budu različiti i slobodni (u izražavanju sebe) sve do one granice koja ne ugrožava prava drugih?

Političarenje

Političarenje. Rečju, suština postojanja političkih stranki u Srbiji od 2003. godine pa do danas. Uvaljivanje guzica vernih partijskih pasa u udobne fotelje upravnih odbora državnih preduzeća, vladina tela, ministrastva itd. Međusobno blaćenje preko skupštinske govornice, javnog servisa i drugih medija. Mlaćenje prazne slame pred narodom koji svakog dana gleda u svoj novčanik iz koga mu se samo smeše kreditne kartice neke od milion banaka u Srbiji a na tim karticama nema ništa sem dugova. Koji stoje kao mač nad glavom. Pred narodom koji će koliko sutra već biti u dilemi da li da kupi mleko ili hleb. Pred narodom koji će možda koliko sutra napraviti svoj egipatski protest (Mubarak je pao, znači ništa nije nemoguće). Možda, jer je apatija toliko velika da ulazi u kuće i stanove, u nameštaj, u kućne ljubimce i ptice na grani.
Stranke koje samo ulažu u svoj PR, plaćajući svojim pajtašima iz marketinških agencija za kampanje koje šire optimizam ili kampanje kojima se prave posteri sa kog se lider najjače opoziocione stranke smeši pored reči kao što su "korupcija, siromaštvo, bezakonje...". Pare za plaćanje agencijama su iz državnog budžeta, naravno.
Političari, koji su zarad ministarske fotelje radi da sklope dogovor sa nekim kome će sutra zabosti nož u leđa ili će jednog dana odlučiti da žele da dižu tenzije i obaraju vladu.
Politika je kurva, nema veće istine od te. Možes da ideš u vladu/krevet sa svima a sve zarad narodnog dobra. Principi ne postoje, a dojučerašnji vođa propagandne mašinerije Miloševića i njegove stranke danas ima tri funkcije i poptis sa svim tim funkcijama koji je duži od renesansnih soneta. O plati da i ne pričam, ni o koferu.
Političarenje. Najbolja stvar koju političari u Srbiji umeju da rade.